četvrtak, 09.02.2012.
TAMAN
Znam sto je fejs, iako ga ne koristim, znam sto je status, aploudati, daunloudati, znam da je dobro te rijeci sto engleskije zavrnuti, jer zvuci upucenije, znam sto su emaci, znam sto je lajkati... Imam dva teenagera u kuci, ucim od njih.
Kazu oni meni tako da sam ja hipster. Kazu po glazbi, naocalama i torbi. I kazu, volim imati sve moguce gadgete, ali volim klasicni dizajn, retro. Saslusam ja to, kazem, onda jesam. "Ne, sad nisi, pravi hipster nikad ne priznaje da je hipster", e je...
Jucer mi kazu da sam ja trol koji ne zna da je trol. Mislim se ja, malo sam se deformirao od ove viroze, vidio sam ujutro dok sam se brijao, podocnjaci, jos malo kose opalo, ali bas ne slicim onome trolu sto su ga imali za igracku, a ni onim iz filmova, barem se nadam...
Onda mi objasnjavaju da sam trol zbog mog stila humora, da je trol onaj koji mrtav-hladan ubjeduje ozbiljno nekoga u nesto sto je inace totalna besmislica. Sad se dalje trolam s definicijom.
Sad znam da sam trolajuci hipster.
Svasta se moze od djece nauciti.
Ucim i ja njih rijeci pokupljene tijekom zivota, selidbi, putovanja, arhaizme, turcizme, germanizme, moje izmisljene rijeci...
Sve se moze reci i novim rijecima, ali zavjesa na prozoru nekako drukcije stoji nego firanga na pendzeru.
Pokusavam cesto objasniti sto je to, koliko je to: taman.
U pricama o ogromnim dobitcima na lutrijskim igrama, cesto me pitaju sto bih s nekim ogromnim dobitkom i ja kazem da bih otplatio kredit, kupio novi autic, platio sve racune i pokrio minus na racunu. A sa ostalim? Ne zelim dobiti ostalo, ovoliko mi je taman. Prijatelj kaze, ako mi je dobro dobiti taman, jos bi bolje bilo dva tamana, ali ne ide to tako, taman je taman i ne moze vise...
Taman te uci skromnosti. U studentskim bismo vremenima zapili i makako se krivudavo vracali doma, cinilo se da bi jos jedno bilo bas taman. I uvijek tako. A cesto je vec bilo taman i jos jedno je pokvarilo onu lijepu zaljuljanost i vise nije bilo taman. Sad, kad sam izgubio takvu sklonost pivu, samo ponekad jedno popijem i osjetim da je taman.
Izmedu taman i previse je mala granica.
Sjecam se vremena kada smo svi znali koliko je, sto je taman. Bilo je to vrijeme kada smo govorili: "Vazno je samo da je ziva glava!". Brzo smo to zaboravili i poceli sanjati o previse.
U doba blagdanskih cestitanja, puno mi je puta receno da mi zele ono sto zelim sebi.
Zelim sebi da mi je taman.
Ne zelim da mi na tanjuru ostaje nepojedena hrana ili da jedem vise od potrebnog. Zelim onoliko koliko je taman.
Zelim taman toliko da platim racune, obveze, nesto sitno za ostalo i to mi je taman.
Ne zelim veliki auto kada je mali nama taman.
U stanu imamo svatko svoju malu sobu i jednu zajednicku i to mi je taman.
Zelim imati taman toliko vremena da obavim sto moram uz kucno druzenje i odem na trening i to je taman.
Imam bicikle koji su tocno u skladu s rezultatima koje postizem i to mi je taman. Jedan je jeftino sastavljen od dijelova koji ljudima nisu bili taman. Meni jesu.
I moram priznati da nekima stvarima jos tezim, neke mi trebaju, neke nedostaju, nemam sve.
Ipak, uvijek mislim o tome hoce li to biti stvarno taman ili ce biti previse.
Ni cipele nisu dobre niti prevelike, a ni premale, nego bas kad su taman.
I najveca mi je zelja da jednom mogu reci: bas mi je nekako taman, ni premalo ni previse, bas potaman.
